Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Rut­man je iz­u­ze­tan maj­stor u oda­bi­ra­nju fa­ka­ta ko­ji mo­gu da se, unu­tar po­je­di­nih sku­pi­na, naj­lak­še pre­tva­ra­ju u mi­kro­sta­nja iz ko­jih se oslo­ba­đa­ju ve­ze pre­ma dru­gi­ma i upot­pu­nju­je ova slo­že­na struk­tu­ra dje­la. Film ta­ko sti­če mo­guć­nost da za­pa­ža i ono što pre­va­zi­la­zi po­je­di­nač­no is­ku­stvo, da ga umno­ža­va, ali na osno­vu nje­ga da stva­ra vla­sti­te za­ključ­ke i da upot­pu­nja­va at­mos­fe­ru ko­ja mu je po­treb­na za for­mi­ra­nje smi­sla cje­li­ne. Za­hva­lju­ju­ći to­me, ovaj film ni­je obič­na hro­ni­ka re­po­r­ta­žnog ka­rak­te­ra već sin­te­ti­zo­va­ni do­ku­men­tar­ni film, da­kle, iz­raz u ko­me Ber­lin sim­bo­lič­no dje­lu­je kao je­dan ču­do­vi­šni or­ga­ni­zam sa­sta­vljen od lju­di, nji­ho­vih po­stu­pa­ka i svi­je­ta stva­ri. Rut­man nji­me po­ka­zu­je ne sa­mo ri­tam ve­le­gra­da već na­čin ži­vo­ta te mi­li­on­ske ma­se, nje­na kre­ta­nja, ras­pli­nja­va­nje ener­gi­je ili efi­ka­snost u ko­ri­šće­nju, ot­kri­va isto­vre­me­no čo­vje­ka, lje­po­tu gra­đe­vi­na, mo­guć­nost da se lju­di i od­ma­ra­ju, pre­pu­ste re­lak­sa­ci­ji, za­ba­vi i za­do­volj­stvi­ma, da bri­nu u svo­joj eg­zi­sten­ci­ji, ali i da je do­vo­de u pi­ta­nje. Na­šlo se u fil­mu mje­sta za raz­ne so­ci­jal­ne slo­je­ve i raz­li­či­ta po­li­tič­ka opre­dje­lje­nja, za štam­pu svih bo­ja, za do­mi­na­ci­ju ka­pi­ta­la i mo­ći uz rad­nič­ke pro­te­ste i od­luč­nost da se ne do­zvo­li da jed­ni po­sta­nu su­vi­še bo­ga­ti a dru­gi sa­svim obes­pra­vlje­ni. Te­ško je u svjet­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji na­ći do­ku­men­tar­ni film sa to­li­ko ra­zno­rod­nog ma­te­ri­ja­la iz ko­jeg se upra­vo oslo­ba­đa dra­mat­ska sna­ga i po­e­zi­ja rit­ma.
Na tre­nu­tak se i za­bo­ra­vlja na vri­jed­nost po­je­di­nih frag­me­na­ta i svi se ovi vi­zu­el­ni uti­sci, ne­za­vi­sno od si­žea, do­ži­vlja­va­ju kao je­din­stven iz­raz ko­ji ima sa­svim iz­vje­sno pu­no me­ta­fo­rič­no zna­če­nje. Ono što fa­sci­ni­ra u ovom fil­mu je­ste bez­broj iz­van­red­no kom­po­no­va­nih i oda­bra­nih de­ta­lja. Sva­ki ka­dar je kom­po­zi­ci­ja za se­be, ali i in­for­ma­ci­ja i most pre­ma ne­čem dru­gom, bez ob­zi­ra na kon­trast, pa čak i ono što je pro­ti­vur­ječ­no ili što se ne mo­že lo­gič­no po­ve­za­ti. Sve to je pre­ci­znim re­zo­vi­ma, do ta­da ne­vi­đe­nim u ova­kom obi­mu i ak­ci­ji, fe­no­me­nal­no po­ve­za­no. Oni su, za­pra­vo, či­ni­o­ci ko­ji omo­gu­ća­va­ju ova­kvu kom­po­zi­ci­ju i ko­ja se pred na­šim oči­ma pre­o­bra­ža­va u jed­no tra­ja­nje gdje je sve me­đu­sob­no uskla­đe­no i uslo­vlje­no. Do­bi­jen je ta­ko je­dan or­gan­ski svi­jet ko­ji ima ne sa­mo svo­ju od­re­đe­nu ak­tiv­nost već i svo­je zna­če­nje. To je ujed­no i si­stem ko­ji sve ob­je­di­nju­je i nad­ra­sta po­je­di­nač­ne dje­lo­ve ova­ko za­mi­šlje­nog si­žea. Rut­man je ovim iz­bje­gao onu po­zna­tu di­le­mu avan­gar­di­sta – da li se u pot­pu­no­sti pre­da­ti svo­jim vi­zi­ja­ma i obra­ti­ti pa­žnju sa­mo na iz­raz ili ma­štu i is­tra­ži­vač­ku strast pod­re­di­ti ot­kri­va­nju od­re­đe­nog svi­je­ta i nje­go­vog smi­sla sa­mog biv­stvo­va­nja? Od Fla­er­ti­ja do Rut­ma­na na­či­nje­no je do­sta do­ku­men­tar­nih fil­mo­va. Eks­pe­ri­men­ti­sa­lo se nji­ho­vim te­ma­ma a još vi­še sa­mom for­mom i vje­ro­va­lo da upra­vo oni otva­ra­ju put ka ap­strak­ci­ji i ap­so­lut­noj slo­bo­di iz­ra­za i onoj ira­co­nal­no­sti za ko­ju, po­ne­kad, ve­zu­je­mo sa­mu avan­gar­du. Rut­ma­nu lju­di ni­su sme­ta­li pa sa­mim tim ni­je ni imao po­tre­be da ih is­klju­ču­je iz struk­tu­re svo­ga film­skog dje­la. To ni­je kom­pro­mis, ka­ko se po­ne­kad mi­sli­lo, uz sve in­si­sti­ra­nje na po­dvo­je­no­sti iz­me­đu čo­vje­ka i sa­mih stva­ri. Za Rut­ma­na to ni­je čak ni pro­ti­vur­ječ­nost – i stva­ri su pro­iz­vod čo­vje­kog ra­da i u funk­ci­ji nje­go­vog dje­la. Za­to sav ovaj oda­bra­ni ma­te­ri­jal, ma ka­ko bio vi­zu­el­no efek­tan, mo­ra da sa­dr­ži u se­bi jed­no od mo­gu­ćih sta­nja po­mo­ću ko­jih i ob­li­ku­je­mo sam iz­raz.(Na­sta­vi­će se)